obrenovakastigulja

Prošlo je skoro pa tri meseca od mog povratka kući. Naviknuta na dinamiku koju donosi život na jednom prekookeanskom brodu, sve ostalo postalo mi je dosadno.

Vojvodinu volim najviše na celom svetu, ali često je toliko mirna I uspavana da postaje depresivna.  Zima je polako vukla zadnje tragove I naslućivalo se proleće a mene je uhvatila melanholija.

Želela Sam da se zaljubim, da mi se desi ljubav.

U to vreme pojavili su se tv chat oglasi. Jedne sasvim obične noći iz čiste dosade odlučila Sam da pošaljem poruku, čisto da prekratim besane noći pošto nikako još nisam mogla da se naviknem na evropsko vreme. Danju Sam spavala a noću vilenila.

U roku od nekoliko minuta od prikazivanja mog broja na ekranu, telefon se usijao. Stiglo mi je na stotine poruka. Inbox bio je blokiran a zvonjava nije prestajala. Prosto Sam se našla u čudu. Pitala Sam se da li je moguće da toliki broj muškaraca samuje.

Poruka je bilo raznih od onih lascivnih do pornografskih. Javljala Sam se na svaki poziv I prekidala vezu čim mi se nečiji glas ne bi svideo. U jednom trenutku osetila Sam se superiornom jer konačno ja mogu biti ta koja bira. Klinačka glupost, bilo mi je tada samo 24 god.

Zbog svega sto smo najlepše hteli, hoću uz mene noćas da kreneš
Ma bili svetovi crni ili beli,ma bili putevi hladni ili vreli,nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,da se ne bojiš vetra I mraka,uspravna I kad kiše tuku,jednako krhka, jednako jaka.

Bila je jedina poruka koja se izdvajala iz svih onih prostačih tipa kolike su ti grudi, koju pozu voliš I sl. Odlučila Sam da odgovorim. Posle nekoliko sekundi telefon je zazvono – fiksni broj.

Topao I veseo muški glas prijatno me iznenadio. Mislim da je I on osetio po reakciji da mi se svidja.

Pričali smo o sasvim običnim stvarima, kikotali se kao deca I nadovezivali jedno drugome rečenice, prosto neverovatno. Loša veza mi je iziskivala potpunu koncentraciju kako bih mogla da jasno razumem sve o čemu priča. Na moje insistiranje da samo malo pojača, otkrio mi je da svo vreme priča sa ćebetom preko glave, kako ga njegovi ne bi čuli.

Prasnula Sam u nezaustavljiv smeh, koristila Sam isti metod. Nismo mogli da se smirimo nekoliko minuta, smejali smo se kao poludeli. Razgovor smo do samog svitanja.

Pošto je prekinuo vezu shvatila Sam da ga nisam ni upitala za ime.

- Jeko koji si ti kreten- rekla Sam samoj sebi.

Bauljala Sam po dnevnoj sobi kako bih našla papir da zapišem njegove brojeve, jednostavno želela Sam da verujem da je on taj. Novi dašak proleća koji mi je toliko bio potreban.

Prolazio je april a mi nikako nismo uspeli da se sretnemo. On je imao obaveza ja nisam imala para I obrnuto. Prošlo je dve nedelje od kako se nismo čuli. Mobilni telefon je bio nedostupan a na fiksni se danima niko nije javljao. Odustala Sam.

Poziv za druženje sa školskim drugaricama, koje su studirale u Novom Sadu nikako nisam mogla da odbijem.

Putnički voz klackao se kroz ravnicu nepreskačući nijednu banderu. Širila Sam oči kako bih što bolje upila te slike koje su me držale u teškim trenutcima daleko od kuće. Beskrajno prostranstvo koje od neba razdvaja samo jedna tanka linija šarenilo se u mom pogledu kao slagalica kaleodoskopa.

Sestra koja je pošla samnom, zatvorenih očiju sunčala se na prvim prolećnim zracima sunca koje smo tako dugo čekali. Odlučila Sam da pokušam da ga dobijem. Telefon je zazvonio. Iznenadjenje!

Istrčala Sam brzo iz kupea. Javio se.

-Koliko mi je samo nedostajao taj prijatni veseli glas – pomislila Sam u prvom trenutku.

- Evo me skoro u Novom Sadu. Jesi li za upoznavanje, ako imaš vremena – hrabro Sam pitala dok mi je srce kucalo kao poludelo.

- Jesam – kratko je odgovorio.

- Može li oko 5.

- Može, samo reci gde.

- Znaš li stanicu na uglu kod sajma?

- Znam.

- Onda tamo u 16 I 45, čekam te.

- Ok. Vidimo se.

Bože , kakav Sam ja kreten bila. Nisam ni pitala kako da ga prepoznam. Valjda ću nekako uspeti. U krajnjem slučaju ako mi se nesvidi praviću se da je pogrešio, ni on nije znao kako ja izgledam….

Jeka – Obrenova kastigulja