obrenovakastigulja

Sa nestrpljenjem sam pila kafu neprekidno gledajući u sat. Dugo nisam videla drugarice i u isto vreme želela sam i da ostanem sa njima i da odem da upoznam momka koji je golicao moju radoznalost.

Nije teško bilo primetiti da nešto krijem iako sam najmanje u tom trenutku želela da podelim sa drugima. Suštinski nisam nikada imala potrebu da o konkretnim problemima pričam sa drugaricama.

Razgovore na zadatu temu vešto sam vodila uvek opštim razmišljanjima, konstatacijama trudeći se da nikada nešto lično ne otkrijem. Uvek mi je bilo lakše da ono što mislim ili osećam podelim sa potpunim neznancima. Čini mi se da je u pitanju strah od osude ili bojazan da jednog dana sve što sam priznala u trenutcima najveće slabosti ne bude  zloupotrebljeno protiv mene.

- Jeko, što si se unervozila' Šta nije uredu?

- Sve ok, šta ne bi bilo uredu?

- Sumljiva si mi.

- Ja hahahhaha -  opet sam smehom prikrivala ono što je tako bilo očigledno .

Čini mi se da minuti nikada nisu bili kraći. Tek što sam prevrnula šočlu da se ocedi za gledanje bilo je već pola pet. Htela sam da ispadnem taktična bez puno objašnjenja ali sam ispala krajnje gruba.

- Ja se izvinjavam imam nekih obaveza, moram da idem – brzopleto sam rekla skočivši kao oparena sa fotelje-

- Tek si stigla, gde ćes? – pitala je moja sestra začuđeno

- Vidimo se za dva sata, žurim.

Strčala sam sa osmog sprata bez daha iako je zgrada imala lift.  Još samo deset minuta , šta ako zakasnim, neće me čekati.

Htela sam da potrčim ulicom ali sam htela da sprečim da se oznojim i zajapurim kao štajerska seljanka. Prirodni miris sličan mirisu vepra u teranju sigurno ne bi ostavio baš neki utisak .

Po prvi put nije mi uopšte bilo bitno kako sam obučena a tog dana bila sam sasvim obično. Farmerke, baletanke, jednobojna pamučna maca i klempavi dzemper na raskopčavanje.

Taj moj klempavi teget dzemper mrzeli su svi koji su me poznavali. Kupila sam ga svojevremeno na nekoj rasprodaji. Bio mi je tri broja veći skoro do pola butina, dve Jeke mogle su stati u njega.

Sve drugarice su pretile da će ga spaliti, a ja sam ga volela što su ga svi mrzili i sto sam u njemu osećala neku neopisivu slobodu.

Stigla sam na vreme. Sunce me nežno milovalo po vratu dok sam palila jednu za drugom cigaretu. Čekala sam ga da naiđe iza ćoška ili eventualno izađe iz autobusa. Kasnio je a to nevolim.

Potpuno zanesena zamišljanjima kako izgleda nisam ni primetila kada se pored mene zaustavio veliki automobil. Kroz otvoren prozor rekao je samo moje ime a ja kao omađijana za jedan trenutak našla sam se na zadnjem sedištu njegovog auta.

Već u prvom kadru videla sam da mi se svidja, bio mi je nestvarno lep. Iako je nosio velike Ray Ban suncane naočare nije bilo teško naslutiti crte lica.

- Moram samo do stana da se presvučem, pošto sam sa posla pa možemo otići negde na piće ako si za. – rekao je kroz smešak.

-Može.- odgovorila sam kao iz topa.

U tom trenutku čini mi se da je rekao idemo i na njivu da kopamo krompir i trujemo zlaticu ja bih rekla daj motiku. Bila sam toliko opijena i zanesena da uopšte nisam razmišljala da nešto može loše da mi se desi sa totalnim neznancem.

Tek kada sam ostala sama čekajući ga pred njegovom zgradom mozak je počeo da mi radi.

- Šta ako je neki hoštapler i sada iz zgrade izadje sa još dva ortaka i kidnapuje me?

- Šta ako je neki makro pa hoće da me proda i završim u nekom bordelu?

Odlučila sam da se sakrijem u haustor zgrade preko puta njegove dok ne vidim sa kim će izaći. Ako izađe sam i pita šta sam u haustoru radila reći ću da tu imam drugaricu sa fakulteta i da sam išla da joj se javim.

Kako mi iz današnje perspektive ovo sve deluje potpuno klinački. Ko normalan bi još poverovao u ovu priču? Stvarno sam bila jedno veliko derle.

I danas se sećam njegovog bordo trikotažnog dzempera na cibzar  u kome sam se potpuno zaljubila u njega. Bio je tako nonšalantan u hodu kao da hoda po modnoj pisti, opušten, slobodan.

Bože, rekla sam posle hiljadu puta sebi, kakve smo mi žene budaletine kad od svake žabe vidimo princa. Žešće tripujem da su za to krive sve one bajke i vikend romani koje smo u ranim godinama čitali. Priče o prinčevima na belom konju i happy endovima koje su nam naše bake prepričavale, sada znam da su prečica da se žešće sjebete u životu – po kratkom postupku.

Čim smo ušli u kola predložila sam da ne odemo na neko javno mesto, već ako zna neki park ili neko šetalište da možemo na miru pričati da tamo vozi. Sa zagonetnim smesškom, potvrdno je klimuo glavom.

Tek Što smo stigli do prvog semafora na bulevaru  iznenadno lep sunčan dan pretvorio se u noć.

Gomila crnih oblaka nadvila se nad nama. Jedan jak bljesak munje i prosto nebo se provalilo. Osetila sam u jednom trenutku da kroz auta voda mi curi po nogama.

- Kakav luksuzni tretman. Ovaj auto ima i đakuzi. Počela sam sam nezaustavljivo da se smejem , što je njemu bilo i simpatično pa se nadovezao

- Ovde je sve u full-u , za kraljicu vaše visočanstvo.

Znam iako sam se smejala da mi je u tom trenutku jedna misao prošla kroz glavu. Uvek tako reska misao pokaže se kao opšti utisak, predvidjanje.

Pomislila sam : Ako se po jutru dan poznaje ovaj baš i neobećava ....

                                                                                                                             Jeka - Obrenova kastigulja