Jeka - Apokalipsa danas !
obrenovkastig | 08 April, 2013 11:05
Iz sna me trgnuo mamin glas. Sada kada ništa konkretno nisam radila spavala sam dugo. Odlučila sam da napunim baterije za neke nove poslove koje sam planirala da započnem za desetak dana.
Sa Dejanom sam već bila mesec dana u vezi i otkrila nekoliko važnih stavari. Prvo što me slagao jeste broj godina koje je imao, smanjio je za dve. Bojao se kakao mi je rekao da će mi biti premator ako kaže da ima preko trideset, imao je tek trideset i jednu a ja dvadeset i pet. Što naravno meni nije smetalo.
Viđali smo se skoro svakodnevno iako nismo živeli u istom mestu. Ko hoće kažu sve i može. Prijala mi je pažnja koju sam dobijala od njega. Tih dana lebdela sam u oblacima, opijena prolećem, koje je moje omiljeno godišnje doba, i opijena njim.
- Pogledaj šta mi se pojavilo. –uspaničeno je mama stajala pored mog kreveta.
- Kada se to desilo- pitala sam sanjiva.
- Kada sam izašla da čistim stepenice sve je bilo ured i samo odjednom.
Mama je od aprila zvaničo bila u penziji ali od para ni traga ni glasa, penzije kasne tri meseca. Firma u kojoj je radila kao šef računovodstva skoro je otišla u bankrot , tako da nije dobila čak ni otpremninu. Da bi uspela da nas prehrani obavezala se da čisti stepenište u zgradi u kojoj živimo.
Za mene je to bilo krajnje ponižavajuće. Ona, dama, intelektualka a sada spremačica - kako tužan kraj.
Svađala sam se sa njom da to ne radi ali nije vredelo. Pored komšija išla sam pognute glave osećajući u njihovim pogledima sažaljenje koje inače prezirem.
Kažu da Sam oduvek bila gorda, ja kazem ponosna. Trudila Sam se celog života da nikada ne prokockam taj svoj ponos.
Na maminim nogama pojavile su se velike crvene fleke, boje krvi. Sve je ličilo na neku ozbiljnu alergiju.
Iako sama uplašena pokušala Sam nju da smirim, bila je u panici.
Moja majka nikada nije bila bolesna niti je bolovala od nekih hroničnjih bolesti u najmanju ruku je bila hipohondar. Što ja volim često da kažem cela njena porodica više se bojala lekara nego grobara , jednostavno nisu imali kulturu kontrolisanja sopstvenog zdravlja.
- Mama najbolje da odeš do lekara I vidiš šta je, verovatno ništa preterano ozbiljno ali idi I to reši an vreme.
- Idem.
Kada je bez pogovora rekla da odma ide, značilo je samo jedno da se poprilično uplašila.
Posle nekoliko dana korišćenja prepisane terapije crvenilo se nije povlačilo. mami je iz dana u dan bilo sve lošije ali je to uporno pokušavala da sakrije od mene , praveći se da se ništa ne dešava.
Sa pregleda od lekara specijaliste vratila se smrtno uplašena, naime on joj je preporučio da je zadrži u bolnici ne bi li je detaljno pregledali ali ona je to kategorički odbila. Kada Sam je videla na vratima onako unezverenu nije morala ni reč da mi kaže a sve Sam shvatila.
Odlučila Sam da stvar uzmem u svoje ruke I razrešim do kraja. Zakazala Sam novi pregled kod specijaliste.
U gradskoj bolnici inseam bila godinama, skoro da Sam I zaboravila gde se ona nalazi. Na svu sreću svi u mojoj porodici su bili zdravi kao dren , pa mislim da Sam ovde bila još pre 15 godina kada se moja sestra od tetke porodila.
Nemam averziju prema doktorima. I an najmanji nagoveštaj nekog zdravstvenog problema ja odmah zakažem pregled. Mnogi me u društvu smatraju hipohondorom ali ja to nisam. Ja Sam jednostavno kukavica.
Pre cetiri go dine zanemarivala Sam stalnu prehladjenost I kašljanje. U doba virusa I gripa mislila Sam da je I mene jedan zakačio I da će olako proći. Lečila Sam se lekovina iz čuvene bakine apoteke, po principu rekla-kazala kategorički odbijajući da odem na pregled iako je moje telo slalo jasne signale da baš nešto nije uredu.
Jednog jutra Sam se probudila sa tolikim bolovima u grudnom košu da nisam mogla ni pošteno da se ispravim. Na kraju se ispostavilo da imam tešku upalu desnog plućnog krila sa upalom plućne maramice I da stvar nije nimalo bezazlena. Od tada kada me nešto zaboli obavezno idem kod lekara, jer tu upalu pluća I dan danas osetim sa najmanjim nazebom. Od tada sa zdravljem nema zajebancije.
Čekaonica je bila prepuna. Svi su medjusobno pričali o sopstvenim zdravstvenim problemima dok smo jedino mama I ja ćutale gledajući da nam se pogledi ne susretnu. Pokušala Sam da dam malo ohrabrenja sebi gledajući u fleke na njenim nogama ali one su bile još veće I crvenije nego pre nekoliko dana.
Posle dva sata čekanja, dubok muški glas prozvao je mamu.
U ordinaciji nas je sačekao čovek kasnih šezdesetih godina grubih crta lica koji mi je više ličio na mesara nego na lekara. Pogledom iznad zlatnog rama naočara pokazao nam je da sednemo.
- Došli ste?
- Jesam – mamin glas je zadrhtao.
- A vi ste ? – uputio je pogled ka meni
- Ćerka - kratko Sam odgovorila.
- Drago mi je da ste odlučili da dodjete , jer će to biti najbolje za vas. Ne znam zašto to niste uradili pre nekoliko dana kada Sam vam isto savetovao.
- Pa, pa … mama je zamuckivala
- Malo se bila uplašila – odgovorila Sam umesto mame.
- Gospodjo- kritički je rekao, pa mi smo ovde da lečimo a ne da plašimo. Ja ne mogu vama pomoći ako vi to odbijate I ne želite ali ako saradjujete možemo zajedno pomoći I vi meni I ja vama.
- Doktore može te li mi reći o čemu se radi, kakava je dijagnoza- naglas Sam izgovorila pitanje koje me žderalo već danima.
- Gospodjice ja nisam seoski vrač da odokativnom metodom I nagadjanjem dajem dijagnozbu - ljutito je rekao. Imala Sam osećaj da Sam mu ovim pitanjem pogodila centar sujetu koja je , znamo svi , kod ljudi iz ove profesila ogromna. Kada završimo sa svim analizama , reći ću vam tačno, ovako nagadjati neću.
- Izvinite – ovo je bio moj kurtoazni gest iako Sam u tom trenutku mogla da ga pošaljem u tri lepe pičke materine. Ja da znam šta joj je, ne bah je ovde dovodila I tražila pomoć – mislila Sam u sebi.
- Idite na drugi sprat I javite se sestri Ireni.
- Hvala vam – mama je tiho rekla da Sam je I ja jedva čula.
Do odeljenja gastrehepatologije nismo progovorile ni jednu jedinu reč. Išle smo obe korak napred nazad dva. Nismo znale ni šta nas čeka ni čemu da se nadamo.
Sestra je u žurbi pokazala prvi krevet do vrata u sobi broj jedan.
Mama se presvukla u spavaćicu I bila toliko zbunjena da noje znala šta dalje da radi. da li da legne, sedne, sačeka pored kreveta. Posle nekoliko trenutaka sestra je ušla I naredila mi da napustim sobu jer treba da izvade krv, urade ekg … počnu sa analizama.
Strah u maminim očima pratio me sve do lifta. Prvi put Sam videla da se boji iako je mnogo toga u životu pregurala preko glave.
Delovala je kao uplašeno dete koje moli za pomoć. Bila Sam tako bespomoćna da joj pomognem.
Suze su same krenule čim su se vrata lifta zatvorila. Ja Sam je samu ostavila.
Bože šta nas čeka….
Jeka - Obrenova kastigulja
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (3).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. Jeka - Obrenova kastigulja | 04/09,2013 at 02:10
hvala obema što mi dajete podršku. Vaša Jeka
2. ivanairislj | 04/08,2013 at 16:11
Pratim...cekam....pisi... :)
3. pasija | 04/08,2013 at 14:38
:( postaje tuzno.. ali i dalje vrlo zanimljivo.. cekamo nastavak :)